Misija posmatrača

Olja o ovoj celini

Misija posmatrača jeste uvek aktivan odnos prema onome šta se gleda, u šta se gleda i o čemu se razmišlja. Kada imam zbir onoga na šta sam ja obratila pažnju, shvatam da je početak moje Misije posmatrača bio, zaista, besprekoran. U istoriji umetnosti ono što mi je ponekad nedostajalo bio je onaj poseban odnos umetnika prema vremenu u kojem je živeo ili njegovo odsustvo tog trenutka... Na temu iz Drugog svetskog rata, koji je odneo živote šezdesetak miliona ljudi, od Port Artura do Perl Harbura, od Mindanaoa do Hirošime i Nagasakija itd., ne postoji nijedna slika. Drugi svetski rat uopšte nisu zabeležili ni Pikaso, Dali, Brak, Miro... Kao da se taj rat pred njihovim očima nije događao ili kao da su živeli u nekakvoj izolovanoj sredini u koju taj rat nije ni stigao, što ne verujem da je bilo moguće. Ne postoji slika Drugog svetskog rata! Zbog ovoga veoma mnogo zameram slikarima – pa gde su oni bili, da li su se sakrili u neke mišje rupe i ćutali? Da nije bilo filmske kamere, moguće je da ne bismo poverovali da je i bilo rata. I u onom i u ovom vihoru rata svi su svedoci, učesnici i, ako ništa više, onda barem posmatrači. I moja uloga u Misiji posmatrača, na slikama od Alda Mora, preko bombardovanja Srbije 1999. godine do danas, bila je u tome da sve te godine upravo dugotrajno registrujem na svojim platnima, da ne prespavam sve te godine.

Iz Oljinih zapisa o delima

Ovo je jedna od mojih starijih slika, i to je, u stvari, početak mog postavljanja između slikarstva i politike, naime, shvatanja trenutka i obraćanja pažnje na određene događaje. Događaj sa Aldom Morom obeležio je jedno celo moje proleće, kao enigma, kao pitanje zašto se neke stvari događaju. A pitanje Alda Mora bilo je početak svega onoga što danas već živimo u punom zamahu. Ni do današnjeg dana enigma Alda Mora, lože P2 i Crvenih brigada nije razrešena. Ta slika i danas može da se naslika, sa istim onim autom, istom onom pozom i istim osećanjem za čoveka koji nije bio kriv.

Ovo je događaj koji je zaista bio početak terorizma, a nije tako izgledalo. Izgledalo je bizarno: da se to sve desilo u „renou“ roze boje; da je automobil bio neke druge boje, možda ga ne bih ni slikala. Tu je postojala neka nesrazmera, a bilo mi je žao tog čoveka. To je jedan od događaja koji je nagoveštavao novi milenijum, to su blagi začeci, kao da je Drugi svetski rat bio blago zaboravljen i da se ušlo u zonu mira. Svi su pokušavali da žive punim životom, a odjednom se pojavio Aldo Moro. Posle se otkrilo ko je sve stajao iza toga… Slika je zabeležila tok istorije.

U svom interesovanju za istoriju – bez obzira na mogućnosti današnjeg sveta da se fotografijom obeležavaju događaji – stekla sam utisak da intervencija četke, ruke, koja nije samo mehanička nego ima i emotivni naboj, ostavlja dublji trag. Ono što sam promenila na ovoj slici o konstataciji smrti Če Gevare, jer fotografija je već postojala, čin je već bio registrovan, ono gde sam mogla da intervenišem jeste boja jednog od onih koji su konstatovali smrt. I, naravno, da mu dodam geometriju pokreta, kao četvorolist nečega što ima odjeka u simbolima znanim i neznanim.

Slika Etrurci jeste modifikovana slika Rat i mir. Ceo moj Rat i mir počeo je idejom osunčane plaže na kojoj jedna žena gleda u sunce, i to je bio mir, a u pozadini su bili vojnici i topovi. Druga slika je bila Molotovljev koktel, gde je ta ista osoba, na istoj plaži, bacala jednu crvenu konzervu – Molotovljev koktel, koja je u vazduhu ostavljala jedan crveni trag kao najavu neke buduće eksplozije. Onda je ta ista osoba na istoj plaži sedela i čekala da dobije novo društvo. Nama je u to vreme kucao rat na vrata, ja više nisam smela da pominjem rat, a onda je bilo pitanje šta naslikati a da slika bude dostojna svojih prethodnica. I ta je od sve tri najduže slikana, jer nisam znala šta slikati u pozadini. U čitavoj toj konstelaciji najviše me je oduševljavao neki jastuk na kome je žena ležala, ne ni telo, ni njen pokret, ni to osunčano lice nego onaj gumeni naduvani jastuk. Ali ona je na toj slici uvek bila sama. Onda sam spas našla u Etrurcima, u večnosti njihovog spoja. Etrurci su uvek bili udvoje, uvek muž i žena na grobnicama oslikani u paru. Postavila sam ih kao kontrapunkt – jedinka i par.

Bitku na Kosovu sam naslikala godinu i po pre proslave šest stotina godina od bitke na Kosovu. Smatrala sam da je to istorijski događaj od presudnog značaja. Kada se dogodi da umetnik ima priliku da obeleži neki istorijski važan datum, na primer, godišnjicu neke bitke – na Marni, kod Vaterloa i slično, mislim da je lepo da tu priliku ne propusti.

Nije bilo lako vratiti se u to vreme oklopa, vitezova, konja, konjanika, a, s druge strane, i osvajača iz Azije – Turaka. Trebalo je savladati detalje vremena srednjeg veka, kacige, vizire, sablje, oklope koji liče i na ove savremene, možda više nego ikada. Ta udaljena vremena se prožimaju kao da su to neki paralelni tokovi. Kada danas posmatramo moderne oklopnike na ulicama koji se bore protiv navijača ili onih koji demonstriraju, vidimo da su sličniji tim srednjovekovnim vitezovima nego, recimo, onima u 19. veku. Jer i ovi danas opremljeni su za ulične borbe licem u lice, nose štitove, pancire, oklope.

Slika je urađena kao triptih, s tim što je u jednom delu citiran detalj poznate slike iz 19. veka koji se odnosi na vreme neposredno posle same bitke, gde jedna devojka prinosi vodu jednom od ranjenika, što je lirski momenat poznat u srpskoj istoriji.

A modeli za konje na ovoj slici bili su konji sa reklama za „marlboro“.

Da li se događaju čuda? Događaju se ako se traži čudo, ako se pita. Čudo ne može da se desi bez iniciranja, bez tražnje, samo od sebe. Ne bi imao ko da ga registruje, da ga konstatuje. Ako se imaju želja i potreba za čudom, eto njega. Jedino je pitanje od koga tražiti, ko je posrednik između čuda, događaja i želje za čudom.

Kad je 13. maja mali avion „cesna“ sleteo na Crveni trg, to je bilo pravo čudo. On je preleteo pored onih silnih radara, u vreme Sovjetskog Saveza, a da ga niko nije registrovao, a onda su vojni stručnjaci rekli da je prenisko leteo. Šta da je leteo previsoko – opet ga ne bi registrovali. Za taj propust nije bilo opravdanja. Tako su otvorena brojna pitanja i usledili su mnogi događaji. Sve je počelo tom malom „cesnom“. A o Matijasu Rustu se više nikad ništa nije čulo. Da li je on sam o sebi nešto čuo? A da nema ove slike, valjda se više niko ne bi setio ni tog imena ni tog događaja. Slika je ostala kao nešto što je u tom trenutku bilo ravno čudu, naročito sa gledišta odbrambenog sistema jedne velike sile.

Ipak se desilo još jedno čudo u vezi s njim, negde krajem 2007. godine. Jednog podneva na televiziji sam načula ime Matijas Rust. Načuljim uši, vidim ga opet u avionu, s pilotom. Putuje u Kremlj, a pilot mu kaže kako nema ruske zastave. Osećam da nešto nije u redu. Šta se dogodilo? Dogodio se jedan oblik ironije – Matijas Rust je dobio rođendanski poklon da sleti u Kremlj, ali u Turskoj, gde je napravljena replika Kremlja, pošto on više ne može da dobije rusku vizu. Bila sam srećna što sam videla i ovaj epilog. Verujem da sam jedini slikar koji je naslikao taj događaj koji je možda odigrao jednu od najpresudnijih uloga i istoriji Sovjetskog Saveza na putu ka novoj Rusiji, jer se dogodilo nešto što nikako nije moglo ni da se predvidi – srušen je gvozdeni zid. I, zapravo, sve je postalo moguće.

Trebalo je roditi se, proživeti i dočekati da se dve ključne stvari dogode, a to je ubistvo carske porodice, Oktobarska revolucija i na kraju masovno skidanje kranovima Lenjinovih skulptura sa postolja.

Ta slika obeležava početak i kraj 20. veka, kroz te dve pojedinačne priče, a u krajnjem slučaju i zajedničke, i mene kao treće osobe, kao jedne od onih osoba koje su doživele posledice i koje su doživele i određenu satisfakciju tim trenutkom uspona, pada, trijumfa i smrti.

Te noći kad sam sliku počinjala i kad sam je i završila, posvetila sam je ocu, iako on taj trenutak nije dočekao.

Paka Rabana sam osetila kao nekoga meni veoma bliskog po stepenu interesovanja i traganja za suštinom sveta, za istinom, za početkom, a samim tim i za krajem. Njegova uloga u modi je savršena, ali imam utisak da je put do te mode išao preko nekih drugih stvari.

Još jednom su Pako Raban i Sfinga zajedno na mojoj slici. Alternativni naslov ove slike bio je Letnja apokalipsa Pako Rabana sa Sfingom i nastala je neposredno pre mog saznanja da nova Rabanova knjiga nosi naslov Apokalipsa iz ere u eru. Raban u svojoj knjizi opisuje kako je video da je nekada lice Sfinge bilo crvene boje, a ja sam na ovoj slici dugo pokušavala da joj vratim lice koje je imala, na koje bi ona pristala. Mislim da sam na kraju u tome i uspela.

Piétà je nastala negde posle Tajne večere; Borhes se nalazi i na Tajnoj večeri. Mogu da kažem da su osamdesete bile godine mog odnosa prema Borhesu; to su bili Borhesovi poslednji dani. On je u toj svojoj nemoći, u svom mraku imao jedno drugo, tragično svetlo. Onda sam ga naslikala u jednoj obrnutoj varijanti Piétà, gde je uvek majka sa sinom, a ovde je otac s imaginarnom ćerkom, kao druga strana, kao u ogledalu. Niko nije naslikao oca sa ćerkom u tom kontekstu, nije bilo tog odnosa, te priče. Oplakivanje sina je oplakivanje koje se uvek ponavlja, a ovde je Borhes, možda baš zbog toga što nije imao decu, dobio ulogu oca kao neku nadoknadu.

Listajući istoriju umetnosti, uvek sam bila impresionirana brojem portreta iz rimskog doba. Sve su to kolmovane dame i vrlo ubedljivi i lepi muškarci iz tog doba. Metropoliten muzej ima čitavu jednu galeriju – kad uđem među njih, svi su žućkasti, lepi, dostojanstveni, puni sebe. Krećući se ka 18, 19, 20. veku, ta pompeznost događaja se gubi u količini doručaka na slikama, u njihovoj mekoći prizora, a protiv kojih imam dosta toga; prvo, u izboru doručka i, drugo, po značaju koji se njemu pridaje. Oni su imali vremena da se time bave! Baveći se tako strašnim doručcima, sve do naših dana, gde smo, evo, i mi imali „kontinentalni“ doručak, a verovatno ćemo imati i „kosmički“ doručak za nekih deset godina, primetila sam da su slikari 20. veka izgubili vremensku distancu prema događajima u kojima su se bezglavo našli u Drugom svetskom ratu.

Ličnosti u triptihu „Dvadeseti vek“

Dvadeseti vek I – Trkači

• 0 Trkač
• 1 JFK – Pucanje je bilo oduvek uobičajena stvar u Teksasu. Jednog dana, u oktobru 1963. godine, u Dalasu, ubijen je on.
• 2 Đovani Anjeli – Vlasnik mnogih brzih, novih automobila i jedne „stare dame“. Fijat i fudbalski tim Juventus.
• 3 Stenli Kjubrik – Sagledao civilizaciju podzemlja, usamljenički život, agresiju, nasilje i rekao mnogo o domorocima urbane džungle. Odiseja u svemiru. Više od svega, voleo je pomorandže.
• 4 Pol Geti – Prema legendi, Hrist je vratio odsečeno uvo izdajniku. Unuk vlasnika muzeja, Getija, kidnapovan je... Ne znamo ništa o plastičnoj operaciji njegovog odsečenog uva.
• 5 Robert Openhajmer – Profesor UCLA, tvorac A-bombe, čije ime izgovaramo sa divljenjem i strahom.
• 6 Nikola Tesla – Patentirao hiljade pronalazaka. Čim je lansirao rad naizmenične struje, napravljena je električna stolica. Odbio da primi Nobelovu nagradu. Govorio je: „Za ime boga, ne dirajte atome, energije ima svuda oko nas, nema potrebe da se igramo atomima!“ Ipak, nisu ga poslušali.
• 7 Sigmund Frojd – Nije razumeo priču o Edipu, tako da ako želite da ostanete normalni, ne ubijajte oca, bežite od majke.
• 8 Čarli Čaplin – Na filmskom platnu je stvorio mit o običnom čoveku, koji svi volimo i uvek u njemu uživamo.
• 9 Volt Dizni – Napravio je odlične filmove za decu, a naročito za roditelje.
• 10 Plavi anđeo – Marlen Ditrih – Bilo je mnogo, zaista mnogo anđela. Jedan se našao na prvoj atomskoj bombi, a jedan na ovoj slici.
• 11 Muhamed Ali – Kasijus Klej – „Leptir“ koji je divno plesao u bokserskom ringu, a sad jedva hoda.
• 12 Ivo Andrić – Prorok iz dubina bosanske i ljudske duše.
• 13 Miroslav Krleža – velika erudicija, neverovatna stvaralačka energija. Uvek je pisao mnogo, a 27. marta 1941. godine zapisao je samo jednu reč: „Bedaci!“
• 14 Nil Armstrong – Njegovo ime je ime svete reke, a prezime znači „čvrsta ruka“. Ta ruka je prva dodirnula kamenje i prašinu sa Meseca. Tek je trideset godina kasnije objavljeno da nije trebalo da on bude prvi čovek na Mesecu, nego se Edvin Baz Oldrin zaglavio u vratima, što je Armstrong iskoristio i prošao.
• 15 Oldos Haksli – Skeptik, satirik, pisac koji je obrazovan u dekadentnom društvu. Pronalazač paradoksa.
• 16 Albert Ajnštajn – Tačno je da se sve kreće, ali je takođe tačno da je sve relativno.
• 17 Salamander – Biološki, to je gušter; u prenosnom smislu, životinja koja živi u vatri. Mitološki – duša vatre. Svedok suludosti u koju srlja naša planeta.
• 18 Gabrijel Garsija Markes – Nije mu bilo dovoljno što je život nešto fantastično nego je stvorio i fantastični realizam.
• 19 Artur Klark – Stvorio je čudne komunikacione satelite da bi mogao da otkriva misterije kosmosa i odiseju u svemiru.
• 20 Robert Bobi Fišer – Jedan od najvećih šahovskih genija na svetu. Ipak, najveći uspeh je postigao kada je u svojoj 16. godini uspeo da nauči ćirilicu tokom jedne šetnje kroz Beograd.
• 21 Mik Džeger – Čudna usta, čudan jezik... Čovek koji je shvatio značaj trajanja.
• 22 Dr Kristijan Bernar – Misterija ljudskog srca. Zamenio jedno srce drugim.
• 23 Merilin Monro – Njujorška Venera, previše lepa i nestvarna da bi živela normalno i dugo.
• 24 Pablo Pikaso – Atomizirao je umetnost. Naslikao je jedan veliki i dobro odrađen nacistički posao u Španiji. Mnogo godina kasnije, kupio vilu „Kaliforniju“ blizu Sent Viktoara u Francuskoj.
• 25 Endi Vorhol – Konzerva, sendvič, električna stolica, Merilin, Džeki, superstarovi, cveće... Ipak, najlepša je njegova Tajna večera. On je uradio sve za šta ja nisam imala mogućnosti.
• 26 Salvador Dali – Najmoćniji brkovi 20. veka, ali ga ni oni nisu spasili ruskog zatočeništva po imenu Gala.
• 27 Olga Olja Ivanjicki – Posmatrač ljudskih duša i sudbina, političkih događaja poslednjih decenija, doba napretka u svim pravcima i opštih zakonitosti planete i svemira.
• 28 Pjer Tejar de Šarden – Geolog, paleontolog. Pisao eseje o teologiji, filozofiji, kulturi i istoriji. Vrlo se interesovao za kosmos.
• 29 Aleksandar Isajevič Solženjicin – Suprotstavio se moćnom Staljinu. Čovek koji je iskusio i preživeo sve „blagodeti“ „sovjetske katorge“.

Dvadeseti vek II – Magično zgušnjavanje

• 0 Sfinga.
• 1 Andre Malro – Blagovremeno, osetivši izvesne opasnosti po kulturu, osnovao je Internacionalni savet za odbranu kulture. Uglavnom, bar je uspeo da očisti i okreči ceo Pariz. To je dovoljno od jednog pisca i ministra kulture.
• 2 Dejvid Koperfild – Kad je on u blizini, Statua slobode nestaje. Nije mu potreban pasoš da prođe kroz Kineski zid.
• 3 Erik fon Deniken – Povratnik u budućnost. Želi da susretne vanzemaljce koji su na našu Plavu planetu došli davno. Zna dosta o mnogim stvarima, ali uvek traga za nepoznatim.
• 4 Majka Mira – Moderni indijski prorok. Inkarnirana je da bi ispunila posebnu misiju: da donese svetlo ljudima, da pokuša da donese mir i ljubav i da pokuša da spase zapadnu civilizaciju.
• 5 Dalaj-lama – Vrhovni sveštenik jedne verzije budizma – lamaizma. Stotinama godina lame i tibetanski sveštenici bili su duhovne vođe Kine. Veoma je zanimljivo saznati u kojoj će se zemlji roditi novi lama kad ovaj umre. Veoma opsesivno pitanje s obzirom na hiljadugodišnju tradiciju.
• 6 Alister Krouli – Slikar, pesnik, mistik, vizionar, čovek koji je mogao da vidi zvuke, čuje boje i po mirisu da razaznaje slova. Za njega su svaki muškarac i svaka žena zvezda.
• 7 Martin Hajdeger – Njegova četiri jahača Apokalipse jesu Briga, Strah, Krivica i Smrt, kao osnovna mogućnost. Najznačajniji predstavnik nemačkog egzistencijalizma.
• 8 Leni Rifenštal – Sjajan pristup kameri i vizuelnim efektima crno-bele tehnike u predstavljanju ljudskog tela, snage i volje za pobedom.
• 9 Karl Sagan – Da li je posle Artura Klarka nešto ostalo i za njega? Jedna od najzanimljivijih knjiga je upravo njegov Kosmos.
• 10 Boris Borisovič Pjotrovski – Bliski rođak Ve ronike Mihailovne Pjotrovske, Oljine majke. Član nekoliko akademija nauka. Dugo godina direktor muzeja Ermitaž. Istraživao stari Egipat i njegovu kulturu. Ruski Andre Malro koji je živeo u nesrećnim vremenima.
• 11 Andre Žid – Njegova opsesija bila je egipatska Sfinga i njena tajna. Veliki pisac, posebno je prezirao sve predrasude sveta i pokušavao da se protiv njih bori.
• 12 Leonor Fini – Možda najpoetičnija osoba u slikarstvu 20. veka. Prenosila na platna događaje i fantastične pojave koje ne postoje, ali koje je želela da vidi. Bila je u stanju da sagleda sve stvari koje voli zajedno, čak ih je slikala zajedno. To nije imaginarni muzej, to je idealno okruženje koje odgovara njenom slikarstvu. Nešto slično je zapisala i u predgovoru svoje monografije Le livre de Leonor Fini.
• 13 Sen Džon Pers – Potpuno različit od svih ostalih pesnika. Njegova poezija je tajno otkrovenje zvuka, slika i čula.
• 14 Donald Tramp – Novac, zgrade, kule, moć, žene, razvodi, rečju – američki san, sa ručkom u 12.30, kao i ostali u Njujorku.
• 15 Umberto Eko – Semiotičkom teorijom u Imenu ruže rešava „Estetske probleme Tome templara“. Piše dosta o svemu i uvek nalazi neke čudne veze između nekih osoba i događaja.
• 16 Madona – Tajna njenog uspeha sakrivena je u njenom imenu. To je sve. Od pop zvezde do pravog fenomena koji se proučava na nekim američkim univerzitetima.
• 17 Arnold Švarceneger – Prihvatio je veliku igru, ali zna, misli i oseća da uvek može da uradi i više, i bolje, i pametnije.
• 18 Sindi Kraford – Kao devojčica od četiri godine shvatila je da ljudima mora da čini dobro. Sličnost sa autorkom ove slike više je nego očigledna. Jedan od najzanimljivijih top modela 20. veka.

Dvadeseti vek III – WINDOWS 99

• 0 Tomas Plantar de Sent Kler, rođen 1966. godine.
• 1 Endru Gruv – Jednom prilikom čovek godine. Jedan od izbeglica ovog veka, iz Mađarske pravo u Silicijumsku dolinu. Stručnjak za tehnologiju mikročipova. Smatra da je život kao „pametna bomba“ sa visokim nivoom radijacije. Shvatajući život na taj način, uspeva i u borbi protiv bolesti. Skoro nužno, on otvara WINDOWS 99.
• 2 Pjer Plantar de Sent Kler – Otac Tomasa Plantara. Tvrdi se da je preko Godfrija Bujonskog postojala „kraljevska tradicija“. Godfri Bujonski je bio kralj Jerusalima, osnivač Sionskog priorata 1099. godine.
• 3 Džordž Orvel – Pravo ime: Erik Artur Bler. Njemu je sve bilo jasno još 1948. godine.
• 4 Žan Kokto – Veliki majstor. Ubedljivo svedočanstvo o njegovom pripadanju Sionskom prioratu leži u njegovom radu, ali najzanimljiviji je njegov potpis na Statutu Sionskog priorata. Naravno, o ovome u enciklopediji ništa nećete pronaći.
• 5 Rudolf Štajner – Na njega najviše mislim kad se kupam u njegovim eteričnim (i ezoteričnim) uljima i balzamima. Austrijski filozof. Preko novih misterija savlađivao glupost i sumnje. Interesovala ga je i tajna svetog Grala.
• 6 Ričard Avedon – Posmatra svet i fotografiše ga od 1944. godine. Čovek neverovatne energije i prodornog pogleda, što se vidi i ovde.
• 7 Noam Čomski – Smatraju ga jednim od najvažnijih svetskih intelektualaca. Vrlo prisutan na Zemlji i na ovoj slici. Očigledno je da ima mnogo više pitanja nego odgovora.
• 8 Bernardo Bertoluči – „Poslednji kineski car“, „Mali Buda“, i naravno, „Dvadeseti vek“. Nekoliko vrlo dobrih filmova. Očekujemo još jedan... Šta je sledeće?
• 9 Dejvid Rokfeler – Moj bankar. Čejs Menhetn. Kao i svi u Njujorku, ruča u 12.30.
• 10 Žan Bodrijar – Zna sve o svemu, ima mišljenje o svemu, što i očekujem. Jedino o čemu ne razmišlja jeste ono što nikad nije video. Nikada ne postavlja pitanje: šta ako nije tako?
• 11 Aleksandar Deroko – Veliki majstor. Posedovao kvalitet pravog erudite prve polovine prošlog veka. Srećna sam što imam mogućnost da živim okružena delom njegove velike zaostavštine i uvek se pitam kojim putevima su te stvari stizale do mene. Mnogo mu dugujem i zaista sam mu zahvalna.
• 12 Pol Valeri – Svojevremeno mi je gospodin Test bio blizak, ličio je na moje književne ličnosti. Slikajući Valerija tokom bombardovanja, otkrila sam njegovu čudesnu vezu sa skoro svim osobama sa slike.
• 13 Margerit Jursenar – Napisala je divnu knjigu o rimskom caru Hadrijanu koji je nekada živeo na istom mestu na kome i ja živim, odakle je posmatrao zalaske sunca deset godina, a ja ih posmatram već četrdeset. Kao jedina žena na slici, ona „zatvara“ WINDOWS 99.