Božanski plan stvaranja sveta, od Evine jabuke do jagode

Olja o ovoj celini

Božanski plan stvaranja sveta podrazumeva viziju raja i viziju pakla – početak i kraj. Između ove dve odrednice odvija se ceo naš život. Tu su negde vrata sa naznakama „in“ i „out“. Ali ne zna se da li se ulazi iz jednog prostora ili iz drugog prostora. Vrata su negde na sredini. Obilazimo ih i s jedne i s druge strane. Sve je tajna.

I raj ima svoje tajne – tesna vrata, poligone strasti, zone prosvetljenja, brzinu čiste misli, vrtloge sećanja i odsustvo tela. Da li se vidimo, čujemo, osećamo u velikoj geometriji univerzuma kontrolisane besmrtnosti u skladištu uma i odbačenih stvari u crnim kutijama za večnost? A šta je s paklom, otvorenim bez tajni u crnoj rupi s velikim vratima i snovima lakih košmara, sa kapljicama mira u okeanu nemira, u okrutnoj simetriji dobra i zla? U zaveri plana grupe – njih, nas, svih – hoćemo li još u bumerang totalnog uništenja sveta?Istorija slikarstva se najviše bavila temom božanskog plana. U svim oblicima religija taj plan je dobio najveće mesto. Stradanje Hrista, i beskrajni oblici Bude… svi su se bavili temom grandiozne arhitekture, građevinom nečeg veličanstvenog. U piramidama Maja išlo se nagore, ka nebu, a u egipatskim piramidama išlo se nadole, ka zemlji. Jedni su se peli i drugi su se spuštali. Kao finalni proizvod mog odnosa prema božanskoj zamisli jeste moja slika Jedanaesta zapovest Mojsijeva.

Iz Oljinih zapisa o delima

Raj je uvek imao svoje tajne; svoje drvo, prva bića, i ono što je izostavljeno u priči a postojalo je – rajske životinje. Vraćati se raju znači vraćati se početku! A to podrazumeva da smo došli i do kraja. Raj obuhvata i početak i kraj.

Moja prva slika Raj uključila je i bića sadašnjice, jer raj ima svoj beskonačni kontinuitet. Ušli su astronauti, paklene pomorandže, jednog vrućeg leta. Tu su večni Adam i Eva, kao trkači. Tih godina kada sam radila Novi raj, ljudi su počeli masovno da trče. Pre toga su to radili samo sportisti. Pojavilo se i lice iz Apokalipse, Marlon Brando, ljudi sa kacigama koji umiruju bića isterana iz raja i koja su postala nemirna, dok ih ovi koji su zaštićeni da bi sprovodili mir smiruju i pokušavaju da vrate u raj, makar i prisilom. Tu su i novi kombinatori raja koji nude raj na zemlji, preko velikih topova koji ispaljuju čudnu obojenu prašinu, gas, kao savremeni mađioničari novih religija vremena kada je slika nastajala. Tu je i Grejs Džons, čiji je glas neodoljiv i nezaboravan do današnjih dana.

Ovo je jedna od predstava raja u kakvom smo mogli živeti leta 1979. godine.

Jedna dugačka transverzala povezuje dve slike raja, raj prošlosti s idejom raja u budućnosti, ali koja ide u dijagonali i izlazi iz slike; nema finalnog rešenja slike nego se daje naznaka tog toka. Tu je i jedan pas, ali mislim da mi tek predstoji lepa tema rajskih životinja.

Agonije i ekstaze su nastavak mog političkog dijaloga sa svetom. Uvek je to Mantenjin Sveti Sebastijan. Imam četiri Agonije i ekstaze i na svakoj je u centru jedan od Mantenjinih Sebastijana. Sveti Sebastijan uvek je bio u centru, a oko njega su se odvijali događaji. Na jednoj slici je naslikan početak ere iranskog ajatolaha Homeinija i onaj nesrećni Amerikanac koji je 444 dana proveo vezanih očiju, u totalnom mraku. Na drugim slikama su klonirane ovce, kosmonauti, vanzemaljci, Denis Rodman, doktor Vilmut, genetski modifikovane paprike u svim bojama, čak još uvek ukusne.

Upravo ovako je jedino bilo moguće pomiriti sve religije jednog boga, naslikati ih sve zajedno. Jer, teško je čak i izgovoriti mogućnost ideje jednog boga i mnogo varijanti dolaska ka njemu. Svako je imao svoju putanju, ali na toj putanji vere i vremena nije bilo planetarnog sporazuma.

Ideja je bila da naslikam sve velike religije koje su činile istoriju ovog sveta, počev od mnogoboštva i boga Ra, pa do ovih danas – judaizam, hrišćanstvo, budizam i islam. Postavivši taj projekat, imala sam utisak da će se tokom rada na slici otvarati mogućnosti, vrata, stvoriti ideje u glavama ljudi da nešto nije dovoljno definisano na ovoj planeti, da nije rešen problem vere i da je, zapravo, nastao veliki sukob među onima koji misle da jedini imaju pravo na boga. Pokušala sam slikom da otvorim taj problem i da konstatujem da je on suviše krvav.

Bližilo se vreme mog slikanja Apokalipse… Nekako
je ono i datirano u Bibliji. Moja Apokalipsa je zbir onoga što je bilo, što je govorilo o tome, i onoga što je tada bilo aktuelno. Počela sam sa
likom Velikog inkvizitora koji mi je dao general Aleksandar Hejg, koji je bio izabran za lice godine po magazinu „Tajm“. Izgledao je lepo, imao je plave oči i neumoljivo leden pogled. On mi je dao lice apokaliptičnog vremena, ne zbog njegovog
zvanja tog trenutka, nego zbog pogleda u kome je imao nešto od vojne moći. Politika će nas dovesti do apokalipse, politika velikih i malih država, a svi zajedno radimo na istom programu.
Apokalipsa nije mogla da ostane na jednom formatu, nego se širila. U toku 1997. godine dobila je peti deo, sa medom i alom, sa MEDIALOM, sa idejom koja nije dala rešenje, a ni ideju pomirenja, ali je dala alternativu.

Svaki slikar od ugleda ima svoju ideju Tajne večere. Ta ideja je ujedno i ideja izdajstva, obožavanja, trajanja, koja se, ne možda u tako dramatičnim okolnostima, i dalje ponavlja. Ima manjih i većih Tajnih večera. Možda sam se ustručavala zbog te teme, ali Renato Gutuzo mi je dao podstrek. Volela sam njegovu Tajnu večeru jer nije bila isključivo u vezi sa onim događajem nego je za stolom imala slikare koje je on voleo. I ja na svojoj slici imam neke od onih koje volim.

Tajnoj večeri prisustvuju: Albreht Direr, Milovan Vidak, Leonid Šejka, Hulio Kortasar, Horhe Luis Borhes, Leonardo da Vinči, Hrist, Juda, Dragoš Kalajić, Olja Ivanjicki, Gradimir Stojaković, dr Radoslav Živković.

Ova „mala“ Apokalipsa, jedan prikaz rasula, nastajala je iz više pokušaja, a vodeća nit je bio Mantenjinom Hristu. To je slika koju sam volela i koju volim i ne verujem da u istoriji umetnosti postoje slike koje je neko tek tako prestao da voli. Za mene je jedna takva slika upravo Mantenjin Hrist, njegovo telo nekako u skraćenju, s tabanima napred. I da bih ga vratila na scenu, da bih ga vratila u žižu, ja sam ga okrenula. Kod Mantenje Hrist leži na leđima, a kod mene lebdi u vazduhu. Zapravo, ja sam ga podigla i on je time sve promenio. Ostao je nekako gore, pri visini jarbola, a radnja se odvija ispod njega. U jednoj varijanti tog Hrista ispod njega je plivao Mao Cedung u Žutoj reci, u drugoj je bio s krdom slonova u trku, a na ovoj slici sa svetom koji beži od nečega…

Tu se negde taj moj odnos prema Mantenjinom Hristu završio, međutim, dugo je trajao jer mi je pružao opravdanje za sve što se dešavalo ispod njega.

Ideja Raspeća bila je u tome da će, možda, u odnosu na Hrista muškarca koji je raspet u nekom budućem vremenu doći na red i žena koja će biti raspeta, kao jedna nužna ravnoteža u velikom rasponu vremena u kome pitanje žena nije rešeno. Ono je nekako ostalo po strani. To bi bilo izjednačenje muškarca i žene i njihove uloge u patnji, ili u onome što, kao rezultat, ta patnja treba da donese čovečanstvu jednog dana.

Mesec je bio samo aksiom. Mene su jedino interesovale jagode. Kako jagode mogu da ostanu sveže za jedan put na Mesec, Jupiter ili bilo koju planetu. Kako to krhko telo jagode sačuvati zauvek. Naravno, kao glacijalno, ali šta posle?

Videla sam skoro sve važne slike osim Velaskezovih Menina. One su se ukopale u Prado, do koga nisam stigla. Nekako mi je ta putanja do Prada izgledala kao skretanje s pravog puta. Tu žudnju za Velaskezom i Meninama morala sam da nadoknadim tako što ću Menine imati pored sebe, da na njih bacim kratki pogled ili da brzo siđem u donji deo prostora gde se inače i stvaraju slike, koji zovem depo za slike. Prvi razlog je bio da imam tu sliku, kao što bih mogla da imam sve slike ovog sveta citirane sobom. Ali ipak biram, ne mogu da citiram sve.

Nešto mi je na toj slici uvek privlačilo pažnju, a nešto sam htela i da popravim. Htela sam da popravim, pre svega, onu nesretnu dvorsku ludu sa desne strane, jer je Velaskez voleo da slika, pored onih osoba koje su bile važne, imale lepu odeću i prestižno mesto na dvoru, počev od kraljevske porodice pa nadalje, i one koji su bili prateća lica, kao u nekom pozorištu, gde se lica biraju po staležima, zanimanjima, po nekim šekspirovskim varijantama užasa svih

mogućih lica i profila sveta. Uvek me je rastuživalo da gledam u tu malu ludu, kepeca, koja je slici svojim izgledom davala jedan poseban ton tuge, jedan dodatni bol u odnosu na lepu devojčicu, infantu Margaritu. I tako sam ja ludu ulepšala, da ona više ne bude to što je bila, nego da bude nešto drugo. To mi je činilo beskrajno zadovoljstvo; možda me nikad ništa u ovom svetu nije učinilo tako srećnom kao mogućnost da joj promenim lice. Potom me je na toj slici intrigirao krst koji nosi Velaskez, onaj jako crveni i važan krst, jer je on pripadao jednom određenom redu koji dugo traje i veoma je važan, a u tom redu Velaskez je imao važno mesto. Podvijeni krajevi tog krsta ostavljaju mi utisak da je on bio poseban. Zatim se postavilo pitanje gde da oni stoje. Pitanje pozadine, otvorenih vrata, muške figure u vratima za koju je nejasno da li ulazi ili ne – nije imalo smisla sve to ponavljati. Trebalo ih je negde izmestiti, iskrcati, dati im neku novu ulogu, a jedina uloga koju sam ja mogla da im dam jeste ta da budu negde gde čak nismo ni mi, da oni budu naša prethodnica.

Na kraju, slikarstvo daje tu beskrajnu mogućnost, daje sve od sebe, samo ako se setiš. I tako su oni otišli na Mesec. U dugom nizu mojih napora da slikam i u toj kombinaciji slikanja i reči, jedna od ključnih rečenica glasila je: šta sve može da se sakrije ispod suknje jedne infante. Računajući s tim da gubeći ovozemaljsku atmosferu neke stvari postaju lakše, kao tela na primer, a jedina mogućnost da se telo oteža jeste ta da dobije veliku, jaku, tešku suknju, sa svim mogućim aparatima za kretanje, sa točkovima, da to bude nova mogućnost mode u drugim predelima, sa mogućnostima i nemogućnostima tela. I kao četvrti element na toj slici jeste pojava kosmonauta, novog bića. Njemu sam dala svoj lik. Zašto u moru likova ne bih bila i ja?

Dnevnik Marsa je počeo možda najčudnije, najbezazlenije, a završio se vrlo pompezno. Uneto je u moj atelje novo platno koje ja nisam mogla da podnesem da posmatram kao belo. Postavila sam sebi pitanje šta da radim, nisam imala nikakvu ideju unapred, niti nastavak neke ideje od ranije, kao dorađivanje, kao logičan sled, doslikavanje, kako sam u Agonijama i ekstazama imala to ponavljanje. I kad nemam ideju, uvek pomoć dobijam iz svojih „fioka“, tajnih pregrada, gde uvek ima nešto što čeka. Samo treba da napravim taj pokret i otvorim fioku i malo rukom blago zanjišem, i odjednom se pojavljuje nešto što je čekalo svoju priliku, poneki komad i po četrdeset godina i više. Odjednom se pojavljuje časopis „Astronomija“, a na naslovnoj strani površina Marsa koji me je oduvek privlačio i koji čak imam naslikan na jednoj slici Superpriroda, onako izdvojen u jednoj kocki. Počinjem da prelistavam i vidim niz fotografija s datumima, kako se sukcesivno razvijalo otkrivanje pojedinih teritorija Marsa završno sa onom glavom na Marsu, Sfingom kao pandanom ovoj našoj na Zemlji, koja je otkrivena 1976. Shvatim da bi bilo dobro da napravim istoriju Marsa. Imala sam temu, imala sam mogućnost i imala sam glavni lik – Sfingu s Marsa. Posle se otkrilo da je to faraon i da je tamo njegov grob, i da je imao sve. Imala sam priču. Na Sfingu je trebalo dodati jedno naše lice, lice budućnosti. Tada su se pojavili moji prvi putnici za Mars – vojvoda od Urbina, zbog kape koja je crvena kao Mars i njegova žena Batista Sforca. I kao finalna ideja – paradajz koji je uspeo na Marsu, sa nekom budućom graničnom godinom, 2013. A pošto sam se pitala šta će moji „putnici“ na Marsu (i slika je dugo stajala u kući, prolazili su putnici sa svih krajeva sveta, i svi su pitali šta će oni na Marsu), smislila sam dve građevine za Mars, inspirisane vojvodom i vojvotkinjom od Urbina, bračnim principom, principom dvojstva koji vlada na Zemlji.
▶

Ne postoji ozbiljna knjiga koja se nije bavila Mojsijem i njegovim spisima. Jedne večeri u jednom trenutku, kao neka zapovest, kao nešto što se i njemu desilo, možda i zbog toga što sam volela i tu skulpturu, glasno sam rekla: Možda je došlo vreme da se doda još neka zapovest, ne s moje strane nego samo kao kroz nekoga koji ima malu mogućnost da tu rečenicu, nastavak, to nešto što možda i onda nije bilo deset nego više, zabeleži. Da je možda sad došao novi trenutak, drugo vreme, u kome je potrebna jedna vrsta modifikacije, jedan novi kodeks, sa možda nekoliko novih rečenica. Ne kažem da je meni pripala ta čast, ali je ovo pitanje ideje, možda spasonosne ideje da se nešto u ovom svetu još može korigovati, jer potrebna je korekcija, ili je potrebno ponavljanje. Jer, u postavljanju jedanaeste zapovesti pokazalo se da niko više ne zna ni onih prvih deset; svi su počeli da se preslišavaju. Znači, nekako je bilo potrebno obnoviti znanje.

Pitanje je koji je sistem dobijanja zapovesti, kako će se to dogoditi, ko će to izgovoriti, da li će to biti preko posrednika, preko poruka koje se pročitaju u knjigama, koje nisu definisane kao zapovesti, ali koje imaju veze s tim. Ne znam, ali očekujem da će se tako nešto dogoditi, jer je to neminovno da se dogodi. Tako je i nastala slika, išla je lako, brzo, sama je pravila situaciju, a ja sam samo posrednik koji je, možda, uhvatio poruku.