Novo doba – Peto carstvo

Olja o ovoj celini

Hegel je ozvaničio četiri carstva: Orijentalno, Grčko, Rimsko i germansko. Po njegovoj klasifikaciji pitanje slobode bilo je uslov za formiranje ideje carstva. Za ostvarenu slobodu potrebno je bilo žrtvovanje. Od Hegelove smrti tridesetih godina 19. veka niko nije registrovao neko novo carstvo. Da li je moguće da dva veka posle njegove smrti niko nije zaslužio novo carstvo? Tako se i nameće ideja Petog carstva. I onda sam ja proglasila Peto carstvo. To je Beogradska škola mišljenja. „Šta je umno – stvarno je; šta je stvarno – umno je.“ Ono nije zvanično promovisano, ali se oseća u vazduhu. I ja ga promovišem na svojim slikama i grafikama, nežno ali ubedljivo. Od 1999. godine krenulo je, uslovno rečeno, Peto carstvo u kome ja živim. To je Beograd. Ljudi u carstvu dobijaju mogućnost da imperijalno misle na velike projekte, mada se ne zna kakva će biti njihova komunikacija, pogled na svet i događaje koji se odvijaju munjevitom brzinom, jer niko nije dao, niti može dati, pretpostavku o tome kakav će ovo vek biti. Početak milenijuma ukazao je na to, osim toga što smo registrovali ratove i malo napretka u kosmosu, da je sada sve isto na ovoj planeti. Dosadašnje iskustvo četiri carstva jedino je u trajanju – u ideji carstva, jer možeš da se osećaš kao deo carstva. I to je važno zbog osećanja pripadnosti. I zbog osećanja veličine projekta, a samim tim i u zamisli. Ako je projekat mali, onda ništa. Ceo stari vek je imao ideju veličine. A danas…

Iz Oljinih zapisa o delima

Tema brodolomnika i spasa jeste nešto što je većina ljudi doživela jednom u svom životu, možda neko i više puta. Žerikoova slika velikih dimenzija na ovu temu zaista je dobro naslikana. Kad sam je poslednji put videla u Luvru, rekla sam sebi: „Ako uspem jednog dana da isto onako naslikam onu vodu, na dasci, sa desne strane, reći ću da sam uspela u životu.“ I tako sam došla na ideju da napravim naš brodolom, sa novim ličnostima i samo sa ponekim detaljem ruku, onih Žerikoovih brodolomnika koji ukazuju na neki spas na horizontu. Važan je taj spas na horizontu, ideja spasa. Znači, trebalo je ovu sliku osavremeniti. Jedna grupa manekena je odigrala ulogu brodolomnika. Manekeni, koji su upravo reklamirali kupaće kostime – jer biti obučen na splavu i nije tako zgodno – podsetili su me na neku našu skoru prošlost. Na njihovim licima nije bilo ničega, ni užasa, bila je to jedna savršena bezizražajnost, i upravo ta lica, blazirana, mlada, nezainteresovana, sugerisala su mi ideju užasa, brodoloma, opšteg, našeg, globalnog brodoloma, u toj odsutnosti bilo koje ideje o bilo čemu. Jer tu je suština brodoloma. Nemati ideju da si u brodolomu, da si poražen situacijom.

Tih dana je potonuo „Kursk“, jedna od podmornica koje počinju na „Ku“, jer su sve one imale imena koja počinju na „K“. I počela je bezumna potraga – zašto, kako, da li je neko preživeo, gnjurci, druge podmornice, opasnosti, radioaktivnost, nuklearni nosači, da li spasti mornare ili sačekati. Sve je bilo čudno, ali u celoj toj tragediji pojavio se broj 118. Opet je bilo 118 žrtava. Jer taj broj se neumoljivo provlačio kroz sve velike katastrofe. Broj 118 se nametnuo kao granični broj nečega. Onda je nastao neki zaključak da to jeste i granični broj univerzuma, da on tim brojem skreće pažnju na sebe – da bi se barem neko zapitao zašto uvek 118. Mendeljejevljev sistem ne predviđa broj 118, ali došlo se do 114, s teškom mukom… U planu je 116. Znači, dele nas sekunde do broja 118, koji nosi u sebi početak i kraj svega. Bolje da se do njega i ne dođe. Ali je zabeležen i posmatran. Mogla bih da ustvrdim i da je od njega počeo svet.

Neko je pokušao da se iskrca s nekog svemirskog broda, neko sličan nama, ko je počeo da ostavlja tragove u žitu, čudnih geometrijskih oblika, sadržaja, formi, naznaka, kao posebna azbuka neke druge vrste komunikacije koja, isto kao i Karl Segan, ima svoju kodiranu poruku koju, nažalost, niko nije pokušao ni da primeti, a kamoli da nam da bilo kakvo rešenje. Ili je možda, ono i dato, ali ne nama, ne ovako javno. Pošto je bilo više od pet stotina različitih poruka u žitu, smatrala sam da je to prvorazredni događaj koji se ponavlja svakog leta, kao da te osobe koje ih ostavljaju znaju da je samo vreme žita, i vreme njihovih pisanih poruka. Ništa drugo nije adekvatno kao nosilac ljudske ishrane kroz vekove, nosilac ljudskog života. Savitljivo, zrelo, imalo je tu čaroliju održavanja života, a u isto vreme prenosioca poruka koje ostavljaju nevidljivi posetioci u ogromnim razmerama, s oblicima koji se čak ne mogu nacrtati rukom ni na malom papiru, a kamoli na pedesetak metara velikim površinama, nesavladivim.

Ideja iskrcavanja bila je novi oblik komunikacije, znači, otisci, rukopis u žitu i eventualno ljudi, slični nama, koji će se iskrcati. A možda i mi, u nekom drugom svetu.

Dodatni naslov za ovu sliku jeste Access to the Nano Elegance of the Power, slika je na bazi Hegelove ideje o četiri istorijska carstva. Kako niko od svetskih mislilaca nije nastavio ovu Hegelovu ideju, ja sam je kao Peto carstvo pretočila u sliku. Ta mogućnost da se proglasi Peto carstvo, da se da značaj, da se o tome počne govoriti – bila je slika. Zid se proglašava važnim, konzervica važnom. Ako se bilo koji otpadak proglasi važnim – postaje umetničko delo. Pa ako se svetski um proglasi preko slike – postaje jedno carstvo koje ne mora i ne treba da se gubi. Sva su carstva propala, ali možda jedno duhovno, carstvo uma, nema razloga da nestane.

Model koji sam koristila za raspetog Hrista na ovoj slici uzet je sa fotografije Ričarda Avedona koji je uvek umeo da nađe tu sublimaciju vremena. Mislim da je Avedonov Hrist najbolji mogući Hrist dvadesetog veka, koji je raspet u stilu današnjeg vremena, na automobilskoj šasiji.

Nanoeleganciju donosi nanotehnologija i nanoćelija, koja je ekskluzivna, o kojoj se sada uveliko govori.

Bio je rat u Avganistanu. Prvo je bio bol za statuama Bude iz Bamijana i taj besmisao rušenja svega što je izdržalo po tri, četiri milenijuma. Odjednom u ovom veku sve mora da bude uništeno, spaljeno, poniženo. Hilandar, Kosovo, Avganistan, Irak. Potpuna degradacija i želja za degradacijom. I onda, bombardovanje Tora-Bore. Slučajno u novinama pronađem grafički prikaz preseka Tora-Bore, devet nivoa podzemnog sveta, hodnika, pravljenih za vreme Aleksandra, ili Darija. Opet neko užasno vreme sa savršenim sredstvima i sistemima za ventilaciju, koje uništava novo užasno vreme sa savršenim sredstvima za isisavanje vazduha, sa termičkim bombama.

U isto vreme se javlja popravljena, digitalna lepota Lare Kroft. Potpuno neodoljiva. Već treći put je slikam, tu istu ženu. Tu je i jedan od omiljenih Van Ajkovih likova, možda milom, možda silom, jer mu je bio mecena. Jedan od čudesnih Van Ajkovih likova koji ima šansu da bude reinkarniran, samo mu se traži reinkarnacija na zemlji, jer nemamo uvid u kartoteku svih ljudi koji žive, ali sam sklona da poverujem u to da je tu, ovog trenutka. Možda je u onoj sobi u kojoj se sve zna, Sobi velikih planera; on je veliki planer. Jedan od onih koji vladaju svetom. Vidim tu sobu, okruglu, sferičnu, plutajuću, na vodi, sa ajkulama dole, a one sede i unutra.

Pitanje carstva i nije toliko pitanje teritorije koliko je to pitanje duha. Kad je već proglašeno carstvo, ono podrazumeva i ljude koji misle. Svaka misao je lokalna, a svaka lokacija ima svoje mislioce. Platon je imao svoju Atinu, a mi danas imamo Beograd. To je jedna posebna kategorija ljudi, nepomirljivih, koji ne pristaju na neistinu. Tu je sukob sa svetom koji stalno pristaje na laži. Ovaj svet možda ne zna gde je prava istina, ali je traži u svemu, u svim događajima. U svim prilikama se iznova pita da li je nešto istina. Ovaj će vek postaviti globalno pitanje istine.

Ova slika predstavlja jednu vrstu političkog komentara na Srbiju. Mi u ovoj zemlji živimo vrlo „političkim životom“. Skoro da nema dana bez nekog krika, ili užasa, ili besa, neke pobune. Nema tako mnogo mesta na svetu kao što je ovo naše, možda dva ili najviše tri koja su u čudnoj nesrazmeri sa današnjim čovečanstvom koje je naviklo na poslušnost, na bespogovorno izvršavanje svih naredbi. Svet danas voli zabrane i propisuje ih, ne može bez njih. A ovo područje jedino što ne podnosi jesu upravo zabrane i – radi suprotno. I zato je vredno pažnje.

Serbium je slika visoke radioaktivnosti u kojoj je čovečanstvu vraćeno svih 12 DNK vlakana i sva sećanja od prapraska.