Reciklirana istorija umetnosti i drugi fenomeni

Olja o ovoj celini

Jednog dana će nas sve zatrpati ogromne količine đubreta, kako je to predvideo Kjubrik u Paklenoj pomorandži, filmu koji je dugo bio pod zabranom i koji je malo ko uspeo da vidi. Nešto već odbačeno, nekorisno, neupotrebljivo pravi gomilu po gomilu đubreta. No, iskrsla je spasonosna reč „reciklaža“. I sve to nešto počelo je da se raščlanjuje, pretapa i prerađuje. Pojavio se materijal koji brzo nestaje, koji je za jednokratnu upotrebu, tek toliko da izdrži trenutak. Ideja mi je bila da se od takvog materijala napravi jedna ironija za ideju trajanja. I za ideju opet tih odbačenih predmeta koje zbog neke, možda i loše, navike ne možeš da baciš. S druge strane, zavladao je dizajn, i sve etikete, trake, mašne, ambalaža i sve to što danas čini suštinu robe koja se kupuje, ne može se baciti, jer se zbog ideje nečega zadržava. Želela sam da se to sačuva, da dobije svoje mesto. Kao što je to bila ideja pop-arta i pre toga dadaizma – da nešto što nije postane nešto što jeste. Tako je nastala srećna okolnost zaustavljanja protoka bacanja i pravljenja jedne lagane konstrukcije, koja je za mene imala jednu posebnu namenu. Na tom novom materijalu i u novoj tehnici osmislila sam fenomene – napravila sam galeriju portreta, prevashodno, slikara koje volim, u toj jednoj dimenziji trošnosti, s jedne, i poštovanja i ljubavi, s druge strane. Tu je uvek i pitanje samog izbora, tog začaranog kruga u kojem su upleteni oni, ja, slike, vreme, ponavljanje određenih njihovih „proizvoda“, kao što su Menine – sad je pitanje zašto ne i sam Velaskez – dakle, zašto samo njihovo delo, zašto ne i oni sami. Slikari moraju da nadvladaju svoje delo – bez obzira na to koliko se ono otima i koliko hoće da bude samostalno. Autor uvek mora da dominira.

Iz Oljinih zapisa o delima

Reciklirani portreti počeli su sa Hadrijanom, koji je nekada živeo na mestu gde ja danas živim. Ta veza vremena i prostora – isti zalasci sunca i isti preleti ptica – dala mi je početni impuls. Radila sam njegov portret na balkonu, pod otvorenim nebom, i rekla sam mu: „Evo ti tvoje nebo i tvoje ptice, gledaj ih sad.“ Tako je krenula moja igra. Nastavila sam je, i portretisala ličnosti koje sam obožavala. Ova moja igra prerasla je u lepu avanturu naseljavanja prostora.

Reciklirana istorija umetnosti je moj lični odnos prema umetnicima koje volim i koji mi znače, koji su svojim postojanjem, radom, energijom, trajanjem, svojim nadljudskim kvalitetima, osmislili i moje postojanje.

Fenomeni su varijacija na Dvadeseti vek. Pošto sam uradila sliku iz tri dela, a vek je prošao, nije mi bilo logično da u 21. veku slikam četvrti deo. Fenomeni su pokrili još jednu plejadu ličnosti koje su imale uticaj na svet, događaje, na nas koji smo ih zapazili. Neki put samo zbog određenog detalja, slučajno izgovorenog, koji je u nekom trenutku nosio u sebi suštinu.